Neuroplastičnost i lekovite mogućnosti metode fraktalnog crtanja

“U konvencionalnoj biohemiji i biologiji ćelija fokusirali smo se na postavke I.Njutna koje nas uče materijalnom postojanju sveta oko nas. U toku razvoja modernih naučnih dostignuća i moderne nauke fokus je bio na mehaničkoj realnosti, a gotovo je napušten koncept energije i biološkog informacijskog energetskog polja”, po rečima Brusa Liptona profesora razvojne biologije i čuvenog autora „biologije verovanja“, sada konačno imamo i “dokaze” da i naš um ima merljivo energetsko polje koje možemo “čitati” putem raznih EEG ili MEG koje pokazuju energetske aktivnosti neuronskih polja našeg uma. Čak i više od toga, možemo videti i  proučavati koje oblasti našeg korteksa su aktivne pri odredjenim aktivnostima/stanjima ili koje su povezane i nužno deluju zajedno.

Kao jedna od značajnih oslonaca na kojoj se bazira tehnika fraktalnog crteža je otkriće postojanja ogledalskih neurona (MN, mirror neurons) i funkcije koju imaju u nekolikim moždanim funkcijama putem kojih utiču na savladavanje različitih motoričkih akcija, učenje, razumevanje namere i ponašanja drugih ljudi, imitaciju i empatiju.

Sledeći kvalitet našeg nervnog sistema koji metod fraktalnog crteža koristi je moždana neuroplastičnost. Tomovi i tomovi istraživanja, naučnih radova i praktičnih priručnika kako uticati pozitivno na moždanu neuroplastičnost dostupna su u prethodnih nekoliko dekada. To je zaista i najubojitije oružje kojim se možemo boriti za ostvarivanje zdravstvenih i životnih benefita, a bez skupih i naročito komplikovanih procedura. Ono što je jedino značajno u tom procesu je da budemo istrajni i da se time bavimo učestalo i u ritmu koji takva praksa propisuje – da postanemo i budemo vešti i uporni zaštitnici svog zdravlja, svoje dobrobiti i svog sveukupnog napretka. Ovde je dobro napomenuti, jer ta činjenica izmiče često u praktikumima i preporukama za aktivnosti koje stimulišu adaptivnu neuroplastičnost, a to je da se ona ne dešava u trenutku bavljenja aktivnošću, već u različitim sekvencama i etapama sna, te je presudno imati i to u vidu, kod instrukcija za tu vrstu aktivnosti.

Naš nervni sistem je visoko adaptibilan i desetine miliona nervnih ćelija učestvuje u neprekidnoj razmeni elektriciteta kroz postojeće i formiranjem novih korisnih sinapsi.

Da bi se informacije u vidu električnog impulsa prenele sa jednog na drugi neuron, potrebno je da se prostor u kojem će se spojiti aksoni nerava ispuni odredjenim neuromodulatorima, te neurotransmiteri sukcesivno prenose informaciju dalje kroz naš nervni sistem. U tom procesu, u odnosu na to na koji način podstaknemo njihovu aktivaciju i šta od realnih ili nesvesnih sadržaja podignemo kao aktivne energije, dajemo sebi i okvir za reakciju koju ostvarujemo nakon spoljnog stimulusa. Jezik nervnog sistema je elektricitet. Naše iskustvo, emocije, sećanja, su kao dirke na tastaturi računara. Ako naš “računar”, nema informaciju šta koja od dirki znači, ili ima pogrešnu informaciju, mi nemamo zdravu reakciju na spoljni stimulans. Mesto gde je biblioteka našeg neurološkog znanja je hipokampus, ali ne u formi skupova informacija, već u formi svojevsne algoritamske neuronske šeme. Električna aktivnost neurona je ono što diktira naše iskustvo.  A kako je prvi kontakt sa spoljnim svetom preko čula, način na koji razumemo taj svet, zapravo daje informaciju našem nervnom sistemu. Percepcija nam omogućava, da energetski zapis (svetlost, zvuk, dodir – energetsku vibraciju i njene karakteristike) koji čulima dobijemo, razumemo i damo mu značenje. Percepcija je svesni fokus na čulo i pod kontrolom je naše pažnje. Ovo je izuzetno važan kvalitet našeg nervnog sistema, jer iako sa čulima ne možemo svesno da baratamo, sa pažnjom možemo. Razlika izmedju čula i percepcije je fokus i upravo taj trenutak je mesto odakle možemo delovati na promenu stanja.

Potrebno je da imamo odgovarajuće stanje pobudjenosti nervnog sistema na neku aktivnost kako bi dobili i fokus, a fokus nam je neophodan da bi smo probudili i aktivirali neuroplastičnost.

U toku svakodnevnih aktivnosti npr. hodanja ili svih fizioloških procesa naš nervni sistem je u spontanom stanju tzv. „Bottom up“, onom u kojem parasimpatički odgovaramo na stimuluse iz okruženja. Kada god praktikujemo neku radnju koja izlazi iz ovih okvira spontanog, mi uključujemo simpatikus i ulažemo manji ili veći napor da bi usmerili aktivnost („Top down“). Kada govorimo, sprovodimo neku manuelnu aktivnost ili osmišljavamo neku novu ideju koju pretvaramo u stvarnu i materijalnu, koristimo kompleksnost potencijala prethodnog znanja i informacija koje imamo kao organizam, ali i imamo sjajnu mogućnost da projektujemo misli, ponašanja i ideje u budućnost. Aktivnost koju činimo je zapravo najdragoceniji put razvoju našeg bića. Sam ovaj aspekt našeg nervnog sistema koji se odnosi na predviđanje, planiranje i stvaranje pokreta, različitog od onog uobičajenog ili već naučenog, daje nam mogućnost da uključimo delove prefrontalnog korteksa i ponudimo razvoj našem nervnom sistemu. Čuveni fiziolog i nobelovac Šerington ( Charles Scott Sherrington, 1857-1952) „otac sinapse“, kaže „Pokret je jedini konačni put razvoja“. Sve naše misli, osećanja i aktivnosti zapravo determinišu naše postojanje, a istovremeno kroz pokret i aktivnost koja proizilazi iz našeg usmerenog mišljenja, aktivira se mogućnost uslovljavanja tačno odredjenih neuromodulatora. Ulazimo u stanje kada nam je fokus na tri komponente:

• trajanje radnje tj aktivnosti (duration)
• šta i kako radimo – putanja kretanja aktivnosti (path)
• rezultat, šta je konačan ishod konkretne aktivnosti u datom vremenu (outcome)

( DPO – Duration, Path, Outcome)

Ovo je upravo put kojim prolazimo tokom izrade korekcijskih fraktalnih crteža, koristeći bazični neurološki kvalitet i odlike nervnog sistema čoveka.

Svaki put kada želimo da namerno i ciljano promenimo neku uvreženu spontanu motoričku  aktivnost, da naučimo nešto novo ili da promenimo redosled naučenog neurološkog odgovora uključujemo specifičnu vrstu neurološke “klackalice“ izmedju supresije i agitacije. Ovakva vrsta aktivnosti obavezno i nužno aktivira naš nervni sistem u proces neuroplastičnosti: počinje da se luči norepinefrin, neuromodulator koji u telu zovemo adrenalin, jer se zapravo osećamo uznemireno. Ovo je prvi i neophodni korak početka nove neurološke aktivacije i zahteva taj  „Top down“ proces kao ulaznicu ka neuroplastičnosti.

Kako Dr A.Huberman slikovito kaže, plastičnost je u nervnom sistemu „zatvorena“ i kontrolisana neuromodulatorima. Dakle, dok epinefrin otvara i stvara pojačano stanje budnosti ( „nova situcaija-šta sada“ stanje), acidoholin je ono što „osvetljava“ nov kvalitet – novi neuron tj. skup neurona koji dobijaju potencijal stvaranja plastičnosti. U tom vremenskom periodu u kojem se neurotransmiteri  aktiviraju, dopuštaju da osećanja aktivnosti ili razmišljanja, a samim tim i kvaliteti koje proizvode jer ih upotrebljavamo sa namerom i kontrolisano, budu mapirani na način da će nam sledeći put kontakt sa istim ili sličnim informacijama/energijama biti mnogo prijatniji i lakši.

Iako živimo u uverenju da mi svesno odlučujemo o tome čemu dajemo značaj, moždana neuroplastičnost događa se svakodnevno i mimo naše volje. Po nekim istraživanjima oko 75% osoba nije prisutno u momentu i taj tzv. lutajući um, utiče na ključne parametre našeg zdravlja. Postajemo usamljeni, izolovani pa čak i depresivni, gubimo utisak smislenog postojanja, osećamo se isključeno iz života i iz dešavanja. Što je još i važnije istrajavamo u jedino poznatim šemama koje ne podstiču neurogenezu. Ova informacija o prostoru korekcije ponašanja i neurološkog odgovora, značajna je za razumevanje principa rada i uticaja koje primamo tokom crtanja zatvorenih očiju.

Kada žmurimo, mi smo u polju nesigurnosti i krećemo se u opsegu neprijatnosti do čak i straha. (najveći strah je odsustvo vidnog polja, to je iskonski strah u kojem se u prvom trenutku povezujemo sa osećajem životne ugroženosti). U smislu aspekta neuroplastičnosti, paradoksalno je, da je za naš nervni sistem i taj osećaj straha vrlo brzo i mesto sigurnosti – jer naše predhodno iskustvo nam nudi neke od mogućih reakcija kojima sebi stvaramo osećaj da prevazilazimo strah. Dakle, iako je strah od tame neprijatan, on je poznat. Kako to slikovito opisuje neuronaučnik B.Lotto ( Beau Lotto, Duke University, severna Karolina) prelazimo iz „A“ stanja straha, u stanje „ne A“ tj stanja negacije straha – „ne A“ stanje. Sledeći korak i zadatak je da napravimo „stanje B“, da se prepustimo i uđemo u istraživački režim.

Kontrolisani neurološki stimulus, odnosno u našem slučaju, povlačenje i crtanje zadate linije fraktalnog crteža zatvorenih očiju, proizvodi fiziološka stanja koja utiču na proizvodnju već pomenutih hemijskih supstanci koje nam pomažu u procesu neurogeneze. Stvaramo nove i korisnije neuroveze, a smanjujemo korišćenje nekorisnih i manje efikasnih. Obzirom da pri crtanju imamo kontrolisanu pažnju i nameru za izvodjenje baš odredjenog pokreta ruke i samim tim formiranje baš odredjenog energetskog zapisa, mi potenciramo ono stanje koje se nalazi u takvom zapisu linije tj. energetskog zapisa koji ta linija nosi.

Dok crtamo žmureći i povremeno proveravamo svoje kretanje na papiru, imamo takodje i  osećaj sličan onom kada imamo neku vrstu nepredvidive situacije i dok je gledamo, shvatamo da nismo u opasnosti, već da se pred nama dešava nešto van nama poznatog iskustva, čak i nešto uzvišeno, neobjašnjivo, a što nas ipak ne ugrožava. Dapače, nešto što je univerzalno ali i pojedinačno vredno – neka vrsta fraktalne pozitivne energije univerzuma. Iako je ne razumemo, osećamo je kao blisku, integrišuću i sa sve prožimajućm dobrom za nas.

U tom trenutku se aktiviraju različiti neurohemijski procesi i naš prefrontalni korteks počinje da reaguje asimetrično. Mi svedočimo dogadjaju koji iako sami kreiramo, (kao što umetnici akrobate kreiraju svoju tačku) nismo u stanju da predvidimo kako će se tačno završiti. Dakle, svesno se postavljamo u stanje neizvesnosti, delimično nelagode, jer je to potrebno stanje za pokretanje neuromodulatora.

Dakle, mogućnosti za pokretanje neuroplastičnosti su tu u nama. Svi ih imamo. Metod fraktalnog crtanja je aktivira i nudi mogućnost pregrupisavanja starih i stvaranja novih, korisnijih, svežih i novo potrebnih veza.